Emilija Terzić je pesnikinja, rediteljka i vizuelna umetnica. Kreiranje umetnosti umetnica doživljava kao strategiju življenja, način da se poveže sa sobom, drugim ljudima i svetom oko sebe. Njen multimedijalni izraz rezultat je osećaja neprilagođenosti na planeti zemlji, pokušaj da sama kreira svet kojem pripada. Izlagala je na 14 grupnih izložbi, režirala je 13 muzičkih spotova kao art direktorka muzičara Luke Rajića i piše svoju prvu zbirku poezije.

“Top 10 najboljih mesta za plakanje” je poetičan spisak, prisećanje jedne plačljive osobe na dugačku karijeru plakanja. Pesma je nastala iz moje tendencije da pamtim svoja značajna plakanja, da ih skupljam u svojim uspomenama kao koncerte i važne događaje. Pamtim ljude po tome koliko im je bilo prijatno da gledaju u moje mokre oči i mesta po tome koliko su mi suza izmamila. Mapirajući neka od svojih najznačajnijih plakanja, i razna osećanja koja sam osećala u tim prilikama, shvatam da kroz plakanje ja doživljavam čitav spektrum pripadanja. Plačući osetila sam potpunu ujedinjenost sa svojim okruženjem i potpunjenu otuđenost od svoje zajednice. Ova dihotomija je pendulum na kojem konstantno osciliram kada je reč o pripadanju.