Merle Radtke, direktorka Kunsthalle Munster iz Nemačke

predložila je temu AWB 2024 izložbe.

Gde pripadam? Pitanje koje se može postaviti iz više razloga, a pritom nema uvek odgovor. Može se odnositi na stanje između, osećaj izgubljenosti, stanje pripadnosti i svuda i nigde u isto vreme. To je veoma lično pitanje, koje istovremeno gleda na šire društvene kontekste. Glavna izložba ovogodišnjeg Art Veekend-a Beograd (AVB) igra se suštinskim sredstvima orijentacije i dezorijentacije. Ona se bavi pitanjem pripadnosti i nepripadanja u trenutku kada se čini da je svet sve više u neskladu, karakteriše ga nedostatak orijentacije i bespomoćnost, pri čemu su nezadovoljstvo i distanciranje sve veći.

Izložba teži da se fokusira na pitanje kako možemo da promenimo način na koji se odnosimo jedni prema drugima i prema svetu oko nas, postavljajući nekoliko pitanja: Odakle dolazi naš osećaj pripadnosti – bilo mestu ili zajednici? Koje su priče koje delimo? Šta je naše nasleđe? Šta nam daje stabilnost? Šta može da funkcioniše kao sidro? Kakvu ulogu igra istorija, nasleđe, tradicija, kolektivno pamćenje? Na koji način se prošlost upisuje u sadašnjost i budućnost? Šta omogućava oslobađanje od uloga koje se čine fiksnim? Šta znači biti deo društvene zajednice? Dat ili izabran? Šta nas čini srodnikom, kakvim saputnicima? Od čega se sastoji zajednica? Šta znači pojam dom? Šta ako je osećaj pripadnosti prožet kontradikcijom? I kakve veze ima pripadnost sa savremenim pitanjem identiteta?

Pripadnost i njena suprotnost, otuđenost, oblikuju naš identitet, naše odnose, društvo oko nas, svet u celini. Ponekad je taj osećaj definisan čežnjom, bilo za prošlošću ili za mestom koje je zaostalo. Sve od jezika i nacionalnosti do same države može se iskoristiti kao sredstvo za postizanje političkog cilja; da negujemo ili potkopamo naš kolektivni osećaj zajedništva. Izložbe propituju polarizacije koje održavaju u životu rasa, religija i klasna podela (ektraktivističkog kapitalizma). Zbog toga jedan oblik dezintegracije igra sve značajniju ulogu, kao oblik otpornosti.

Izložba koristi otpornost da odgovori na trenutno stanje trajne krize otelotvorenjem i slavljenjem pluralnih narativa izvan normativne dominacije. Šta možemo naučiti deleći različite pozicije, različite perspektive? I kako data raznolikost egzistencija i njihovih načina života može uspostaviti i održavati veze jedni sa drugima i kakve simbiotske odnose iz toga mogu proizaći? Na kraju krajeva, ne postoji takva stvar kao što je određenost, već mnoštvo priča koje pozivaju na istragu.

Radovi na izložbi mogu poslužiti kao instrumenti samopouzdanja, omogućavajući da se preispita sopstvena pozicija u svetu. Oni omogućavaju da ostanete u kontaktu sa sopstvenom ljudskošću, dok nude prostor za ranjivost, maštu i snove. Umetnost ovde služi kao instrument za modifikaciju svesti i organizovanje novih načina senzibiliteta, za razmišljanje o prošlosti i sadašnjosti, iznošenje ideja za budućnost kako bismo zajedno oblikovali novu paradigmu zajedničkog života kako „mi” želimo.