Umetnički kolektiv Beton Kunst su 2023. godine u Beogradu osnovali: Luka Jovanov, pozorišni reditelj; Branislav Sarić, sociolog i pesnik; Dunja Maksimović, vajarka i kostimografkinja; Katarina Ilijašević, koreografkinja i plesačica. Beton Kunst predstavlja konkretnost, beskrupuloznost, postojanost, čvrstinu, nemilosrdnost, snagu, hrabrost, nežnost, bunt. Beton Kunst je intiman, otvoren, jasan i glasan. Beton Kunst izbegava izražavanje kroz otvoreno kritički diskurs na temu države i njene ideologije. Beton Kunst ne uspostavlja distancu prema toj ideologiji ironičnom negacijom. Ovakav pristup, koji bi se mogao nazvati „subverzivna afirmacija“, odnosno taktika koja omogućava korišćenje elemenata određenih društvenih i političkih diskursa, zatim njihovo preuzimanje i potrošnju, i na kraju potkopavanje, dugujemo estetici i „ radnom metodu” NSK (Neue Slowenische Kunst). Destrukcija (ili kritika) je uvek postojala i postoji kao konstrukcija (ili afirmacija), pri čemu se afirmacija otkriva kao jedinstvena kritika sistema i njegove ideologije. Ne zanima nas kritikovanje postojećeg stanja, zanima nas izgradnja situacije, reinterpretacijom, revitalizacijom i transformacijom tradicije, kao i sopstvenog rada. Mi smo Beton Kunst.

Performans „Koncert Hora mumlača 57, powered by Beton Kunst” koristi mumlanje poznate pesme jednog od najistaknutijih jugoslovenskih pisaca Oskara Daviča, kao metaforu za autocenzuru i introspekciju, preispitujući tradicionalne metode ispoljavanja nacionalizma. Rad se bavi kompleksnošću srpskog identiteta i društvene odgovornosti, a inspirisan je nekim od principa koje je praktikovao umetnički kolektiv poznat kao Neue Slowenische Kunst. Na granici između individualnosti, autonomnog izraza, kolektivnog duga i drugih društvenih pitanja, ovaj performans zasnovan je na zaigranosti sa poznatim simbolima naše tradicije.
Performans ima za cilj da prenese antimilitarističku i antimačoističku poruku. Salutirajući jednom rukom, a drugu stavljajući u usta, učesnici simbolično odbacuju veličanje militarizma i mačoističke kulture, a istovremeno sugerišu prećutkivanje agresivnih i dominantnih političkih tendencija i naglašavaju važnost introspekcije i upozoravaju na svakodnevnost samoograničavanja. Kolektivni čin mumlanja služi kao metafora za osećanje neadekvatnosti i pitanje nečijeg prava da govori o sebi, drugima, ili bilo kojim društvenim pitanjima. Odražava osećaj nedoraslosti prema odgovornosti, ukazuje na nevoljnost ili nesposobnost da se u potpunosti angažujemo i prihvatimo da imamo sposobnost da nešto izgovorimo, prenesemo, postignemo. Takođe, performans se poigrava sa klasičnim tradicionalnim načinima čitanja poezije, koja su gotovo uvek razumljiva i jasna, dodajući na to i manipulisanje konceptom klasičnog horskog aranžmana. Tokom trajanja performansa, tekst pesme se projektuje na pod ispred hora dok oni mumlaju tekst. Ovaj vizuelni element dodaje još jedan sloj poistovećivanja za publiku, omogućavajući im da prate reči koje se naslućuju kroz kolektivni žamor hora.