Umetni\u010dki kolektiv Beton Kunst su 2023. godine u Beogradu osnovali: Luka Jovanov, pozori\u0161ni reditelj; Branislav Saric\u0301, sociolog i pesnik; Dunja Maksimovic\u0301, vajarka i kostimografkinja; Katarina Ilija\u0161evic\u0301, koreografkinja i plesa\u010dica. Beton Kunst predstavlja konkretnost, beskrupuloznost, postojanost, \u010dvrstinu, nemilosrdnost, snagu, hrabrost, ne\u017enost, bunt. Beton Kunst je intiman, otvoren, jasan i glasan. Beton Kunst izbegava izra\u017eavanje kroz otvoreno kriti\u010dki diskurs na temu dr\u017eave i njene ideologije. Beton Kunst ne uspostavlja distancu prema toj ideologiji ironi\u010dnom negacijom. Ovakav pristup, koji bi se mogao nazvati \u201esubverzivna afirmacija\u201c, odnosno taktika koja omoguc\u0301ava kori\u0161c\u0301enje elemenata odre\u0111enih dru\u0161tvenih i politi\u010dkih diskursa, zatim njihovo preuzimanje i potro\u0161nju, i na kraju potkopavanje, dugujemo estetici i \u201e radnom metodu\u201d NSK (Neue Slowenische Kunst). Destrukcija (ili kritika) je uvek postojala i postoji kao konstrukcija (ili afirmacija), pri \u010demu se afirmacija otkriva kao jedinstvena kritika sistema i njegove ideologije. Ne zanima nas kritikovanje postojec\u0301eg stanja, zanima nas izgradnja situacije, reinterpretacijom, revitalizacijom i transformacijom tradicije, kao i sopstvenog rada. Mi smo Beton Kunst.<\/p>\n
Performans \u201eKoncert Hora mumla\u010da 57, powered by Beton Kunst\u201d koristi mumlanje poznate pesme jednog od najistaknutijih jugoslovenskih pisaca Oskara Davi\u010da, kao metaforu za autocenzuru i introspekciju, preispituju\u0107i tradicionalne metode ispoljavanja nacionalizma. Rad se bavi kompleksno\u0161\u0107u srpskog identiteta i dru\u0161tvene odgovornosti, a inspirisan je nekim od principa koje je praktikovao umetni\u010dki kolektiv poznat kao Neue Slowenische Kunst. Na granici izme\u0111u individualnosti, autonomnog izraza, kolektivnog duga i drugih dru\u0161tvenih pitanja, ovaj performans zasnovan je na zaigranosti sa poznatim simbolima na\u0161e tradicije.
\nPerformans ima za cilj da prenese antimilitaristi\u010dku i antima\u010doisti\u010dku poruku. Salutiraju\u0107i jednom rukom, a drugu stavljajuc\u0301i u usta, u\u010desnici simboli\u010dno odbacuju veli\u010danje militarizma i ma\u010doisti\u010dke kulture, a istovremeno sugeri\u0161u prec\u0301utkivanje agresivnih i dominantnih politi\u010dkih tendencija i nagla\u0161avaju va\u017enost introspekcije i upozoravaju na svakodnevnost samoograni\u010davanja. Kolektivni \u010din mumlanja slu\u017ei kao metafora za osec\u0301anje neadekvatnosti i pitanje ne\u010dijeg prava da govori o sebi, drugima, ili bilo kojim dru\u0161tvenim pitanjima. Odra\u017eava osec\u0301aj nedoraslosti prema odgovornosti, ukazuje na nevoljnost ili nesposobnost da se u potpunosti anga\u017eujemo i prihvatimo da imamo sposobnost da ne\u0161to izgovorimo, prenesemo, postignemo. Tako\u0111e, performans se poigrava sa klasi\u010dnim tradicionalnim na\u010dinima \u010ditanja poezije, koja su gotovo uvek razumljiva i jasna, dodajuc\u0301i na to i manipulisanje konceptom klasi\u010dnog horskog aran\u017emana. Tokom trajanja performansa, tekst pesme se projektuje na pod ispred hora dok oni mumlaju tekst. Ovaj vizuelni element dodaje jo\u0161 jedan sloj poistove\u0107ivanja za publiku, omoguc\u0301avajuc\u0301i im da prate re\u010di koje se naslu\u0107uju kroz kolektivni \u017eamor hora.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Umetni\u010dki kolektiv Beton Kunst su 2023. godine u Beogradu osnovali: Luka Jovanov, pozori\u0161ni reditelj; Branislav Saric\u0301, sociolog i pesnik; Dunja Maksimovic\u0301, vajarka i kostimografkinja; Katarina Ilija\u0161evic\u0301, koreografkinja i plesa\u010dica. Beton Kunst predstavlja konkretnost, beskrupuloznost, postojanost, \u010dvrstinu, nemilosrdnost, snagu, hrabrost, ne\u017enost, bunt. Beton Kunst je intiman, otvoren, jasan i glasan. Beton Kunst izbegava izra\u017eavanje kroz otvoreno kriti\u010dki diskurs na temu dr\u017eave i njene ideologije. <\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":3235,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"image","meta":{"footnotes":"","_links_to":"","_links_to_target":""},"categories":[43],"tags":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/awb.rs\/program\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/3237"}],"collection":[{"href":"https:\/\/awb.rs\/program\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/awb.rs\/program\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/awb.rs\/program\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/awb.rs\/program\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=3237"}],"version-history":[{"count":3,"href":"https:\/\/awb.rs\/program\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/3237\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":3248,"href":"https:\/\/awb.rs\/program\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/3237\/revisions\/3248"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/awb.rs\/program\/wp-json\/wp\/v2\/media\/3235"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/awb.rs\/program\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=3237"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/awb.rs\/program\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=3237"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/awb.rs\/program\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=3237"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}